Ekološka hrana

Ekološka hrana

Ekološka hrana je hrana proizvedena uz korišćenje metoda koje ne uključuju savremene vještačke dodatke kao npr. pesticide i hemijska đubriva, ne sadrži genetički modifikovane organizme i nije tretirana zračenjem, industrijskim rastvaračima ili hemijskim prehrambenim aditivima.[1]

U većem delu ljudske istorije, poljoprivredna proizvodnja se može nazvati „ekološkom“. Samo je tokom 20-og veka počela upotreba velikih količina veštačkih hemikalija u proizvodnji hrane. Pokret ekološke poljoprivrede nastao je 1940-ih godina kao odgovor na industrijalizaciju poljoprivrede i poznat je pod nazivom Zelena revolucija.[2]

Ekološka proizvodnja je, za razliku od privatnog povrtarstva, regulisana zakonom. Trenutno je u Evropskoj uniji, SAD, Kanadi, Japanu i drugim državama potrebno da proizvođači hrane obave posebnu ekološku sertifikaciju za ekološku proizvodnju kako bi plasirali svoje proizvode kao „ekološke“. U smislu ovih zakona, ekološka hrana je hrana proizvedena na način koji je usklađen sa standardima koje su propisane na državnom ili međunarodnom nivou. U većini zemalja ekološka hrana ne sme biti genetički modifikovana. Predloženo je da primenu nanotehnologije u proizvodnji hrane treba isključiti iz sertifikovane ekološke hrane.[3]

Značenje i poreklo pojma ekološke hrane

Lord Nortbourn je 1939. godine skovao naziv „organska poljoprivreda“ (ekološka poljoprivreda) u svojoj knjizi „Pogled na zemlju“ (1940), na osnovu svog koncepta po kojem je farmu smatrao za jedan organizam, da bi opisao holistički, ekološki uravnotežen pristup poljoprivrednoj proizvodnji, suprotno onome što je nazvao „hemijska poljoprivreda“ (odnosi se na veštačku plodnost i ne predstavlja ekološku celinu).[4] Ovo se razlikuje od naučne upotrebe pojma „organsko“, koji se odnosi na one vrste molekula koji sadrže ugljenik.

Identifikacija ekološke hrane

Proizvedena ekološka hrana obično sadrži samo ekološke sastojke. Ako su prisutni sastojci koji nisu ekološkog porekla, određeni minimalni procenat ukupnih biljnih ili životinjskih sastojaka mora biti ekološki (npr. 95% u SAD,[5] Kanadi i Australiji). Prisutni sastojci koji nisu ekološkog porekla moraju ispuniti odgovarajuće zahteve. Hrana koja se smatra ekološkom ne sme sadržavati veštačke prehrambene aditive i često se proizvodi sa što manje veštačkih postupaka i uslova (npr. zračenje, genetička modifikacija). Pesticidi su dozvoljeni, ukoliko nisu veštački.

Prvi potrošači zainteresovani za ekološku hranu su tražili hranu koja nije hemijski tretirana korišćenjem pesticida, svežu i minimalno obrađenu hranu. Takva hrana se nabavljala direktno od uzgajivača. Lična definicija ekološke hrane je razvijena iz direktnog iskustva: razgovorom sa uzgajivačem, posmatranjem uslova na farmi i praćenjem aktivnosti prilikom uzgoja. Kako su se zahtevi za ekološkom hranom povećavali, velike isporuke ekološke hrane su zamenjivale direktne nabavke od uzgajivača. Danas ne postoji ograničenje u veličini farme na kojoj se uzgaja ekološka hrana, tako da mnoge velike farme imaju odeljke u kojima uzgajaju ekološku hranu. Na tržištu je teško razlikovati ovakvu hranu, pa je uvedeno označavanje proizvoda kao „sertifikovanih ekoloških“ proizvoda.

Uglavnom se pod ekološkom hranom misli na voće i povrće, ali ponekad ovaj izraz upotrebljavamo i za hranu životinjskog porekla (kada su životinje othranjene na zdrav i prirodan način).

U razvijenim zemljama zapadne Evrope i u SAD postoje specijalizovane pijace sa ekološkim namirnicama.

Da bi se neko povrće smatralo ekološkom hranom, ono mora biti odgajano uz poštovanje sledećih pravila:

  • Ne smeju se koristiti pesticidi, herbicidi i slična sredstva.
  • Na njivi na kojoj se uzgaja ekološka hrana ne smeju se koristiti hemijska sredstva najmanje tri protekle godine.
  • Ta njiva mora biti i jasno odeljena, da biljke na njoj ne bi dolazile u dodir sa hemikalijama sa susednih njiva.
  • Zabranjen je genetički inženjering - sve mora biti u skladu sa prirodom.
  • Problemi sa štetočinama rešavaju se prirodnim putem - postavljanjem zamki i mamaca; korišćenjem životinjskih vrsta koje su prirodni neprijatelji konkretnih štetočina.

Kada je reč o ekološkoj hrani životinjskog porekla, pravila su sledeća: u ishrani životinja ne smeju se koristiti hormoni koji veštački pospešuju rast, kao ni bilo kakvi lekovi i druga veštačka sredstva.

Pravila za ekološku proizvodnju u Evropskoj uniji

U Evropskoj uniji pravila za ekološku proizvodnju su propisana u sledećim dokumentima:[6]

  • Uredba Saveta Evrope (SE) br. 834/2007 od 28. juna 2007. u vezi sa ekološkom proizvodnjom i označavanjem ekoloških proizvoda, kojom se poništava uredba EEZ br. 2092/91
  • Uredba Saveta Evrope (SE) br. 967/2008 od 29. septembra 2008. (dopuna uredbe SE br. 834/2007)

Detaljnija pravila u vezi sa ekološkom proizvodnjom, obradom, distribucijom, označavanjem i kontrolama su propisana sledećim uredbama Evropske komisije:

  • Uredba Evropske komisije (EK) br. 889/2008 od 5. septembra 2008. koja daje pravila za implementaciju Uredbe Saveta Evrope br. 834/2007 u odnosu na ekološku proizvodnju, označavanje i kontrolu.

Ova uredba je dopunjena novim pravilima za ekološku proizvodnju sledećom uredbom:

  • Uredba Evropske komisije (EK) br. 1254/2008 od 15. decembra 2008.

Trenutno EU zakonodavstvo zahteva da se ekološka hrana biljnog i životinjskog porekla označava korišćenjem EU logotipa za ekološku proizvodnju. Na oznaci takođe mora postojati kodni broj sertifikacionog tela koje je sertifikovalo proizvođača ekološke hrane.

Efekti konzumiranja ekološke hrane

Konzumiranjem ekološke hrane nivo toksina u organizmu se smanjuje. U klasičnoj poljoprivrednoj proizvodnji previše je toksina u vidu pesticida i raznih metala koji povoljno utiču na trajnost namirnice, ali svakako nepovoljno na sveukupno zdravlje. Neki od njih povećavaju rizik od raznih bolesti - nervnih oboljenja, kancera i dr. Namirnice proizvedene na ekološki način sadrže mnogo viši nivo hranljivih sastojaka, kao što su proteini, vitamin C i mnogi minerali.

U jednom naučnom projektu stručnjaci su se pozabavili konkretnim prednostima ekološke u odnosu na neekološku hranu. Dobijeni rezulati su: ekološka hrana sadrži 27% više vitamina C, 21% više gvožđa, 29% više magnezijuma i 13% više fosfora.

Izvori

  1. ↑ Allen, Gary J. & Albala, Ken, ur. (2007). The business of food: encyclopedia of the food and drink industries. ABC-CLIO. str. 288-. ISBN 9780313337253. 
  2. ↑ Drinkwater 2009: str. 19
  3. ↑ Paull, J. & Lyons, K. (2008), Nanotechnology: The Next Challenge for Organics, Journal of Organic Systems, 3(1) 3–22
  4. ↑ John, Paull (2006). „The Farm as Organism: The Foundational Idea of Organic Agriculture” (PDF). Elementals: Journal of Bio-Dynamics Tasmania 80: 14–18. 
  5. ↑ Agricultural Marketing Service
  6. ↑ What is organic farming? - Organic Farming - EUROPA, Pristupljeno 2. 4. 2013.

Literatura

  • Drinkwater, Laurie E. (2009). „Ecological Knowledge: Foundation for Sustainable Organic Agriculture”. u: Francis, Charles. Organic farming: the ecological system. ASA-CSSA-SSSA. str. 19-. ISBN 9780891181736. 
  • Canavari, Maurizio & Olson, Kent D., ur. (2007). Organic food: consumers' choices and farmers' opportunities. Springer. ISBN 978-0-387-39581-4. 
  • Duram, Leslie A. (2010). Encyclopedia of Organic, Sustainable, and Local Food. ABC-CLIO. ISBN 978-0-313-35963-7. 
  • Givens, D. Ian et al. (2008). Health Benefits of Organic Food: Effects of the Environment. CABI. ISBN 978-1-84593-459-0. 
  • Joan Dye Gussow (2002). This Organic Life: Confessions of a Suburban Homesteader. Chelsea Green Publishing. ISBN 1-931498-24-5. 
  • Guthman, Julie (2004). Agrarian Dreams: The Paradox of Organic Farming in California. University of California Press. ISBN 0-520-24095-2. 
  • Hamilton, Denis; Crossley, Stephen (editors) (2004). Pesticide residues in food and drinking water. J. Wiley. ISBN 0-471-48991-3. 
  • Hond, Frank et al. (2003). Pesticides: problems, improvements, alternatives. Blackwell Science. ISBN 0-632-05659-2. 
  • Nestle, Marion (2007). Food Politics: How the Food Industry Influences Nutrition and Health. University of California Press. ISBN 978-0-520-25403-9. 
  • PAN-UK (2008). Pesticides on a Plate. PAN-UK (UK). ISBN 978-0-9549542-6-0. 
  • Pretty, J. N., et al. (2006). „Resource-Conserving Agriculture Increases Yields in Developing Countries”. Environmental Science and Technology 40 (4): 1114–1119. DOI:10.1021/es051670d. PMID 16572763. 
  • Scialabba, Nadia && Hattam, Caroline, ur. (2002). Organic agriculture, environment and food security. FAO, United Nations. ISBN 978-92-5-104819-1. 
  • Stokstad, Erik (May 2002). „Organic Farms Reap Many Benefits”. Science 296 (5573): 1589. DOI:10.1126/science.296.5573.1589a. PMID 12040154. 
  • Wargo, John (1998). Our Children's Toxic Legacy: How Science and Law Fail to Protect Us from Pesticides. Yale University Press. ISBN 0-300-07446-8. 
  • Watson, David H. (editor) (2004). Pesticide, veterinary and other residues in food. Woodhead Publishing. ISBN 1-85573-734-5. 
  • Williams, Christine (2002). „Nutritional quality of organic food: shades of grey or shades of green?”. Proceedings of the Nutrition Society. pp. 19–24. 

Vanjske veze

Ekološka hrana na Wikimedijinoj ostavi
  • Organic Consumers Association
  • Organic Information Center
  • A World Map of Organic Agriculture
  • USDA National Organic Program Responsible for administering organic food production & labeling standards in the United States
  • Organic certification and standards at gov.UK
  • "Organics Olympiad 2011: Global Indices of Leadership in Organic Agriculture"—Journal of Social and Development Sciences