Албански устанак (1910)
| Овај чланак је део серије о историји Албаније |
| Историја Албаније |
|---|
 |
| Праисторија |
| Средњи век Кнежевина Арбанон Краљевина Албанија Албанске кнежевине Љешка лига Млетачка Албанија Албански санџак Скадарски санџак |
| Нови век Скадарски санџак Скадарски вилајет Албански пашалуци Масакр албанских бегова Албански народни препород Албански устанци (1833-1839) Албански устанак (1843-1844) Албански устанак (1847) Призренска лига Пећка лига Албански устанак (1910) Албански устанак (1911) Албански устанак (1912) Албански вилајет Декларација о независности Албаније Албанија (1912-1914) Привремена влада Албаније Албански конгрес у Трсту Међународна контролна комисија Балкански ратови Кнежевина Албанија Муслимански устанак у Албанији Република Централна Албанија Република Корча |
| Савремено доба Република Мирдита Италијански протекторат у јужној Албанији Драчки конгрес Валонски рат Лушњански конгрес Јунска револуција Кнежевина Албанија Албанска република Краљевина Албанија (1928—1939) Други светски рат Албанија под италијанском окупацијом Албанија под немачком окупацијом НОБ Албаније Друга призренска лига НР / НСР Албанија Република Албанија Албанска побуна (1997) |
|
Албански устанак 1910. године реакција је на реформе младотурака, нове османске владе, спроведених у Албанији. Предводио га је Иса Бољетинац, а завршен је неуспешно.
Устанак
Устанак је избио маја 1910. године у Косовском вилајету као реакција на нов порез кога су власти увеле на сву робу која улази у Приштину, на тргу се окупило око 2000 наоружаних Албанаца који су тражили да се тај порез укине и да се уведе османски алфабет у албански. Након тродневних борби са војском почели су преговори који су се завршили повлачењем османског гарнизона из града. Албанци су пружали отпор властима и у другим градовима, те су османски гарнизони остали још само у Призрену и Косовској Митровици. На Косову је 1910. било укупно 6.000 османских војника. Априла су власти одлучиле да успоставе ред у Косовском вилајету, те је Шевћет Торгут-паша именован за новог главнокомандујућег османских трупа у вилајету и послат на устаничко подручје. Албанци су пресрели његове снаге и 6.000 људи под вођством Идриза Сефера заузело је кланац код Качаника кроз који је водила једина железничка веза између Косова и Македоније. Ту позицију су одржали 23—29. априла, након чега су принуђени на повлачење у област Гњилана. Код села Црнољева дошло је до дводневне борбе војске са 2.000 устанка предвођених Исом Бољетинцем. Тек уз помоћ артиљерије војска је стигла до Призрена и заузела га. У окупираним областима успоставила је војну управу. Албанци су разоружани, пописано је мушко становништво 15—60 година старости, извршено је регрутовање и уведен нов порез у стоци. Албанске новине су забрањене, а школе затворене. Потом је Шевћет Торгут-паша кренуо на Скадар и ушао у њега после сламања великог отпора 25. јула објавивши опсадно стање у граду. Свако ко је помагао устаницима изведен је пред војни суд, куће су порушене, а становништво похапшено. Бајрактари планинских племена су позивани у Скадар, наводно на преговоре, и хапшени. Следећа Торгут-пашина акција била је разоружање у Дебру. Устанак је средином августа скоро угушен, а борбе су трајале још само у областима граничним са Црном Гором. У јесен је становништво више села избегло пред казненим експедицијама у Црну Гору. За разлику од устанка из 1909, Устанак из 1910. године су подржала и племена северне Албаније, а не само муслимани. Већ фебруара идуће године избиће нови албански устанак, овога пута у области Дебра.
Извори
- Хамер, Хисторија Турског (Османског царства), књига 3, Загреб (1979)
- Петер Бартл, Албанци: од средњег века до данас, Београд (2001)
